Dec 18, 2017 Last Updated 1:39 PM, Dec 15, 2017

Мирославу Алексићу свечано уручен "Ленкин прстен"

У духу грађанског Србобрана између два светска рата, о којем се и даље брижљиво чува успомена и снажи нада да се све може обновити, али на нови, модеран начин, синоћ је у сали Малог позоришта Мирославу Алексићу, песнику из Врбаса, свечано додељена престижна књижевна награда "Ленкин прстен". Алексић је, према одлуци трочланог жирија - др Зоран Ђерић, председник, проф. Биљана Пушкар и др Драгана В. Тодоресков, чланице - награђен за најбољу љубавну песму написану на српском језику између две доделе награде, а ове године то је песма "Тај трен", која је објављена у књизи Оскудно време, 'Прометеј', Нови Сад 2016. Тако је Алексић нашао своје место у у будућности највреднијој збирци српске љубавне поезије, која се већ више од деценије сама гради кроз манифестацију Дома културе Србобран и сећање на Ленку Дунђерски и њен живот. Само што овој збирци нико не жели да види последњу страницу, већ, напротив, свима је циљ да се из године у годину пуни новим песмама и тако изгради венац у славу љубави. Централно место у том венцу заувек ће припадати песми "Santa Maria della Salute“ Лазе Костића, посвећеној Ленки Дунђерски.

Награду су Алексићу уручили Радивој Парошки, председник општине Србобран, и Бранислава Секулић, директорка Дома културе Србобран. Свечаност су обележили и два врхунска глумца, Миодраг Петровић, првак Српског народног позоришта, који је одиграо делове из монодраме Зорана Суботичког "Ја, Лазар Дунђерски", а затим и Војин Ћетковић који је говорио Костићеву „Santa Maria della Salute“.


Захваљујући на награди и у први план истичући осећај почаствованости због избора, песник Мирослав Алексић у својој беседи говорио је о Лази Костићу и његовој песми, као и о значају чувања успемене на Ленку Дунђерску и целу породицу Дунђерски, као и њихово деловање.   

"Лаза Костић, полемишући на једном месту са естетичким ставовима Чернишевског, тврди да је фантазија исто толико реална као и ма каква функција човечјег мозга, као и ма каква друга појава у природи, као падање кише, као севање муња, као сијање сунца...
Мудри Аристотел у својој 'Поетици' вели да се историографија и поезија разликују по томе што историографија приказује оно што се истински догодило а поезија оно што се могло догодити по законима вероватности и нужности. Но, поезија је за Костића, ипак, и нешто знатно више од онога што произлази из ове тврдње великог хеленског философа. У својој књизи о Змају Лаза каже: 'Песнички занос није ни јава ни сан већ неко треће стање душе, оно најдушевније стање.' . А у том стваралачком трансу долази до сукоба парова сила ('Два се у мени побише силе... каже песник) сучељавају се и разрешују супротности искуства и фикције, нагона и интелекта, објективне стварности и субјективне визије, рационалног и ирационалног. Ту, каже Лаза, 'нема више умирања, не може се више ни смрзнути ни изгорети'. У својој лабудовој песми, Santa Maria della Salute, објављеној годину пре смрти, 1909, Лаза Костиће је, онолико колико је то смртнику дозвољено, закорачио у ово стање. С том песмом се завршава један и почење други велики век српског песништва. Она је и класична и модерна истовремено. Она је прећутни  омаж великим мајсторима верса какав је био Војислав Илић, нпр и наговештај генија Црњанског који већ долази јер  је прву песму објавио 1908. године. И да српска поезија нија дала никог до ова три песника, било би јој место у врховима европског песништва.
Први наш преводилац Шекспира унео је шекспировску драматуршку снагу  у свих петнаест строфа своје најлепше песме, и  архитектонску лепоту равну раскоши славне венецијанске цркве. Само што је у темеље његове песничке базилике уместо далматинског бора узидана сва духовна и телесна лепота дивне Србобранке, Ленке Дунђерски. Но, о њиховој љубави је пуно речено и не бих данас томе вероватно могао да дам већи  допринос.
Ипак, да се упитамо, да ли је случајно да је Лаза отишао да умре у Беч готово у дан када се навршило петнаест година од Ленкине смрти у истом том Бечу. Да ли је случајно да та велика песма има тачно петнаест строфа, за сваку годину безњенице по једна. Ленка је дакле умрла на дан свога рођења 21. новембра, на дан Светог Архангела Михаила, а Лаза 26. новембра. Има ли неког вишег, кабалистичког смисла у свим тим бројевима. И није ли песник јасне профетске вокације већ све то уткао у свој живот и дело као недокучиву тајну. Нешто слично учиниће само јединствена Аница Савић Ребац, гле чуда, ћерка Лазиног најбољег пријатеља, доктора Милана Савића, неколико деценија касније.
У славу своје дивне суграђанке Ленке Дунђерски, град и општина Србобран установили су јединствену, на српском културном простору,књижевну награду, са више него симболичним називом - Ленкин прстен. Одужују се тако највећој музи српског песништва, у овом граду који носи најлепше име међу српским градовима. Али, одужују се некако и у име свих нас и својој најгласитијој породици, славним Дунђерскима. Србобран је дао многе велике, чувене и угледне  имућне породице: и Каћанске, и Гаванске,  и Манојловиће, и Продановиће и Стефановиће и друге. Али, у колективном памћењу нашег народа најјасније светли име Дунђерских зато што су вероватно најбоље препознали значај културе и просвете за узрастање српског народа, зато што су били мецене једном Лази Костићу и једном Урошу Предићу, зато што су изградили српско девојачко васпитавалиште Ангелијанум у Будимпешти или позориште у Новом Саду, зато што су међу највећим добротворима Матице српске и друштва Привредник.. И можда  је случајно, али је занимљиво напоменути, да је баш у једној соби њиховог хотела Царица Јелисавета  у Новом Саду Црњански написао своју програмску песму – 'Суматра'...
На крају, желим да искажем  велико задовољство што сам лауреат ове значајне и лепе награде. Високо уважавајући све досадашње добитнике, посебна ми је част  што су пре мене Ленкин прстен добили творци двеју култних љубавних поема српског песништва, Матија Бећковић и Перо Зубац, као и Благоје Баковић, песник који је, по мом скромном суду,написао највише најлепших српских љубавних песама.  Желим да изразим велику захвалност граду и Општини Србобран, Дому културе, жирију који је одлучио да награда припадне баш мени, уметницима који су увеличали ову свечаност и наравно свима вама који сте вечерас овде", рекао је Алексић.

Председник општине Србобран Радивој Парошки, обраћајући се присутнима, истакао је велико задовољство због 12. окупљања поводом проглашења најлепше љубвне песме.


"Сећањем на Јелену Ленку Дунђерску која је била готово митска инспирација за поезију Лазара Костића, Србобран се установљавањем књижевне награде Ленкин прстен враћа својим коренима, грађанским вредностима, периоду у коме је цветао привредни, трговачки, културни и друштвени живот. Из тог периода Србобран је постао препознатљиво место са својом јединственом архитектуром и господством. Место монденско, угодно и за грофа и за краља. Ленкин прстен је и похвала песништву и то љубавном, заносном, враћање исконској људској потреби, али ово је и обнављање сећања на знамениту српску, страдалну породицу Дунђерски која је у вихору временских мена гурнута у заборав, а тако су много дали на ползу српском народу. Велепоседници србобрански и грађани новосадски, Дунђерски су дали велики допринос развоју културе а као велики приложници и добротвори оставили су упечатљив траг код Срба од прека и у самој Србији, а касније неправедно заборављени. Од Аврама до Лазара и његових синова и кћери остала је велика повест која треба да врати изгубљено, осветли затамљено, и одужи достојанствено. Србобран нема ни једну улицу, ни један трг, ни једно обележје, ни један знак којим се одаје поштовање овој знаменитој, чувеној, србобранској породици. Дакако, ни Јелени Ленки Дунђерској која је својим ликом, унутрашњом лепотом, стасом, посебношћу инспирисала великог песника да напише лабуђу песму, 'поетску фантазмагорију једне несрећне и немогуће љубави'. Многи људи долазе у Србобран трагом, сада, обновљене и веома присутне приче, а да и не знају где је гроб велике Лазареве музе. Све то Србобран мора да исправи. А док се то не деси имамо Ленкин прстен и сваке године се бар једном  присећамо Ленке и Лазе и бар једном чујемо песму над песмама, бар једном чујемо бруј стихова 'Santa Maria della salute'.
Од мноштва књижевних награда једино поред награде Ленкин прстен стоји - награда за најлепшу љубавну песму написану на српском језику. Искључиво љубавну песму. Тиме је ова награда посебна, али сматрам да она својим значајем и инспиративним карактером треба да пронађе нове облике манифестовања културних садржаја који ће трајати дуже од 3 или 4 дана. Зато  је потребно направити рецимо 'културно сабрање', потребни су нам људи који хоће, знају и умеју, а пре свега воле Србобран, да заједно направимо искорак, да омогућимо да песничака манифестација у част Ленке јача и да она буде инспирација и жеља, престиж и потврда, а тиме и афирмација Србобрана и његове културе. Колики потенцијал може да има Ленкин прстен за песништво и културу у ширем смислу говори први његов добитник Матија Бећковић који рече - Од свих награда ова ми је најмилија. Када то каже велики песник онда ове речи имају посебно значење. Срборан хоће да се мења али истовремено  хоће да задржи своју, препознатљиву, културну традицију, а негдашњи сјај освежи новим вредностима.
Пошто је вечерас свечаност на којој проглашавамо најлепшу љубавну песму и пошто смо сви некако заогрнути духом једне неостварене љубави, желим да поменем још једног добитника Ленкиног прстена, песника и новинара Пера Зубца који је трагајући за одговорима 'дуго носио питање са собом, ма куд путовао и ма где се налазио: ко је та девојка, или жена, која је у песниковом животу успела да побуди такву енергију која може да створи готово савршену песму'. Тај дух живи, мит траје. И тај мит у непрекидном трајању оживљава сенке прохујалих времена али и могућност избављења или прижељкиваног епилога", рекао је Парошки и обраћање завршио стиховима Пера Зупца: 
Када куцне ура да се крене,
 у непостојање, у душа врт,
учини ко да је дошла по мене  
Ленка Дунђерска, а не смрт.

Свечани програм додатно је обогатио и хор АКУД "Лола" из Београда.

 

Службени лист