Aug 17, 2022 Last Updated 2:52 PM, Aug 16, 2022
Pesniku Aleksandru Lukicu urucena nagradaСвеченом церемонијом у галерији Дома културе Србобран песнику Александру Лукићу синоћ је уручена књижевна награда „Ленкин прстен“. Награда је Лукићу уручена за најлепшу љубавну песму на српском језику, насталу у периоду између обележевања годишњица рођења Ленке Дунђерски.
  Одлуком трочланог жирија у саставу Зоран М. Мандић, председник, и Драгана Чокић и Душан Радивојевић, чланови, Лукић је награђен за песму НЕСТАЛНЕ УОБРАЗИЉЕ – РУСАЉЕ, из циклуса „Немушти језик“, који је објављен Београдском књижевном гласнику. Награду је Лукићу уручио Бранко Гајин, председник општине Србобран.

 

Pesniku Aleksandru Lukicu urucena nagrada   „Почаствован сам наградом која носи име Ленке Дунђерски јер је везана и за самог Лазу Костића и његову најлепшу песму Santa Maria della Salute. Успостављањем награде са овим именом хоћу да верујем да смо се вратили култури и историји на прави начин, у жељи да сагледама оно што је најбоље у нашој традицији. Породица Дунђерски је учинила много за српски народ и културу, а Ленка је имала срећу да јој велики Лаза Костић посвети, рекао био, најспиритуалнију песму на нашем језику. Прошао је један век од како је нестала Ленка, а ми немамо песму која може стати раме уз раме са Лазином делом“, рекао је за srbobran.rs након уручења награде Лукић.
  Он је открио да до сада није написао много љубавних песама па га посебно радује што је једна од њих овенчана наградом „Ленкин прстен“. „Моје љубавне песме су плод мога непосредног искуства, али и плод искуства које припада литератури, и не само литератури, већ и живој традицији нашег народа. Онога што је често било скрајнуто у мрак и тешко долазило до дневне светлости. Важно је да у овом новом веку у миленијуму на нов начин исчитавамо ту традицију и тако, обогаћени вредним наслеђем, учинимо добар искорак за целину“, рекао је Лукић.
 
  У свечаном програму, у до последњег места испуњеној галерији Дома културе, учествовали су глумац Петар Краљ и рецитатори Нада Шарчев и Зоран Јанковић. Они су говорили стихове из песама које су ушле у најужи избор за награду  „Ленкин прстен“, док је Краљ говорио Костићеву песму Santa Maria della Salute. Обраћајући се присутнима директор Дома културе Владимир Мудрински истакао је да „књижевна награда Ленкин прстен, и све друге манифестације које организује Дом културе и општина Србобран, имају за циљ да, између осталог,  подстакну будуће генерације да врате Србобран на путеве старе славе“.
 
  Александар Лукић је трећи награђени песник од како је установљена награда  „Ленкин прстен“. Лукић се сада налази у друштву Матије Бећковића и Војислава Карановића.  

  

 
Lenkin prsten 2008. Lenkin prsten 2008.Lenkin prsten 2008.

 

Образложење одлуке председника жирија
 
ПЕСМА ОБРЕДНЕ СВЕТЛОСТИ
 
  По предању Русалке, или у преименованом песничком обрађању њима – Русаље, оне исте водене виле из народних вереовања словенских народа, вечито су младе и лепе жене са дугим расплетеним риђим косама спуштеним низ тела напетих мушких погледа. Жене – Метафоре – гошће многих поезија, које својом несталношћу, хесеовски наводе на лирску причу о тужном смислу живота усамљеника. На онај притајено могући разглављени склад, или ничеовски обрнути ЦРТЕЖ акта жудње, чак и у својој измаштаности, неретко помешан са покретљивим зрнцима несмисла и сете. Са зрнцима, која се у песку поезије, и њеном метафорском преступништву, смењују разменама личних умањења и повећавања расположења слике, зависно од скале тонова : природе, вере, језика, знаковља, гена и предзнака карактера онога што човека носи. У себи, и по себи, у заслепљујућу површним и лажним победама над пролазношћу... Како у романима сна, тако и на сцени предиката ружно превртљиве јаве... Насељених допунама и препунама илузија. Најчешћеокошталих у страху од вирова непредвидивих река и мистичних језера људске душе. И њене непресушне потребе за : емоционалним, естетичким, етичким и егзистенцијално-онтолошким одразом фигуре љубави. Која својом суштом, више од свих других : повода, вибрација и стања, повезује : филозофију и поезију, Стари и Нови завет, појам и метафору, машту и мит, импресионизам и експресионизам осећања, звезде и наше биће. Време, које нас живи, односи и спушта из једну у другу провалију оквира.
  Песмом НЕСТАЛНЕ УОБРАЗИЉЕ – РУСАЉЕ Александар Лукић је на волшебан начин у њој препевао, написао, компоновао и насликао несталну разлику између живљења и писања. Разлику у којој су се сакриле те НЕСТАЛНЕ УОБРАЗИЉЕ – РУСАЉЕ, које му се подаваху у сновима. И у њима их несебично љубио гушећи се од њихових имагинарних пољубаца, онако, како је можда и недоречени Лаза Костић, цвилео у крвавим плућним  крилима извађеним из белих груди Русаље Ленке. Али, зашто тај толико жуђени љубавни чин приписивати Александру Лукићу и Лази Костићу, када он у својој општости припада само надахнућу песника – свиклог да усред појединачне емоционалне напетости, машта о белим доколеницама на листовима гиздавих Русаља са напућеним уснама. И жаром, који трепери у густој обредној светлости јутра. Из које нема изласка, нити је иком дозвољено да се из ње покаже после свог сна. Она, та иста обредница убија наивне преступнике. И лишава сваког тријумфализма. Магде и макако покушали да га оденемо у зелене хаљине тих НЕСТАЛИХ ЖЕНА. Из снова сањаревог тела које није намењено за његов гроб. Безобзира колико и ти гробови са Русаљама колају светом. У њиховим заверама и преварама са патуљцима. Са наличјем онога што је некда сањар био. Са свиралама, мистријма и местеријама у пећини при запаљеним свећама. И објавама из своје смрти. Из крхотина смисла помешаног са покретљивим  зрнцима несмисла љубави, сете и самоће. Међу годишњим добима која се такмиче за титулу најрадоснијег празника у Хомољу. А Русаље, као метафоричке преступнице живе и не умиру у недостижности тог несталног краљевства лепоте: љубави жење и просидбе тог највишег смисла. Духа и сваке његове бесмислене авантуре у непокоравању заносу обредном светлошћу.
  Тумачења поезије увек су била опасни преступи, језички безизлаз, ако у њима и њиховим, често бестидним текстовима, не проговори сама песма. Њен поетски моменат, али и предмет, говор и искуство дионизијске филозофије животне радости с којом је Александар Лукић у својим несталним Русаљама поставио високо комплексно питање о љубави. У сјајно оркестрираном лирском тексту сачињеног са мајсторством самосвојног песничког сензибилитета, са песничком техником и знањем без које нема ниједне формалне реализације дела, а која одликује само праве лирике, Александар Лукић је изнедрио и прстеновао сјајну песму. Отуда и недвосмислено признање које је добио за њу, са гравуром Ленкиног имена.
Зоран М. Мандић, председник жирија

    
 

НЕСТАЛНЕ УОБРАЗИЉЕ – РУСАЉЕ

Где су се сакриле те жене
које ми се подаваху у сновима,
куд су утекле сад, оне, драге диве
које сам несебично љубио гушећи се
од пољубаца у сновима на тренутке,
зар нестадоше моје несталне уобразиље
негданих ноћи тек тако?

Остадоше ми само крвава плућна крила
извађена из њихових груди –
висе у мојим шакама крта и нестална
осипају се кроз прсте из дана у дан.

Моје гиздаве Русаље са уснама напућеним,
и белим доколеницама на листовима
остало ми је да маштам
о вама, но, и тоје нешто.

Пре но вас убије светлост. Густа обредна
светлост јутра у вишњику. Не дозвољавајући
да ми се покажете после сна

Где сте сад лепе нестале,
одевене у хаљине зелене леске,
моје тело није намењено
за ваше гробове.

Можда Русаље колају светом,
преварим се и помислим понекад,
да би ме варале са патуљцима,
са наличјем оног што сам некад био,
мистрија или мистерија
у пећини при запаљеним свећама.

Русаље су ми долазиле у снове
са бушенима – свиралама
од сирове коре липе. У време кад је цветала зова,
жалостиле су нечије судбине.
Да би затим одбациле свирале
и као уплашене свраке навалиле на мене.
Можда су се то само оне
објавиле из своје смрти
жељне за драганом,
за бујањем пролећа жељне,
од свих годишњих доба
најрадоснијим празником у Хомољу.

Ја знам да су свратиле у пуст крај
мојих снова, љубави жељне,
спремне на просидбу. Куд нестадоше, оне?


Александар Лукић