Промоција нове књиге Матије Бећковића - „Кад будем млађи“ - Општина Србобран

Како смо најавили, у суботу, 07.новембра 2007. у „Великој сали“ Скупштине општине Србобран одржана је промоција нове књиге Матије Бећковића - „Кад будем млађи“.

Том приликом председник Општине Србобран је Матији Бећковићу уручио Ленкин прстен за најлепшу љубавну песму на српском језику за 2006. годину.
Поред Матије Бећковића, који је присутнима представио ову поему, промоцији је присуствовао и Миро Вуксановић, председник Матице српске из Новог Сада, који је дао увод у читање књиге „Кад будем млађи“, коју Вам, уз захвалност аутору, овом приликом у целости преносимо.

Миро Вуксановић
МЛАЂИ ОД СЕБЕ

Док је био млад Матија Бећковић је писао старим речима. Као што је научио да говори док је био дете. Кроз слова је спроводио некадашње Ровчане у Београд и друга велика насеља. Давао им је реч онамо где је никад раније нису тражили, а они се, када су кроз стихове себе чули, затечени чудили колико су мудри и духовити. Нису се могли дозвати како то раније не разгласише, јер се барем имају где испети и имају су чим далеко дотурити. Нису разликовали шта је њихово за по кући а шта за изласка. Када им је Матија домаће речи на иканат подигао и ођенуо, почели су се зорити и говорити:

Чусте ли ви ово?
Нико не може с нама!

То је било доба док је Бећковић свуда преносио шта му је рекао један чоек, на једном месту и тако редом.
А када се попео на позамашну надморску висину од година, књига и признања, белокос, почео је Матија Бећковић да пише младим речима. Скупио је Бео и друге грађане, њихове речи, а свака је супер, хорор, страва, лудило и оки доки, намешана српским, енглеским и понеким велтаншаунгом, све их је одвео у подмладак, помогнут стручним сарадницима. Почео је од деце да учи како се збори.
Овамо где се оглашава Песник који је Чоека претворио у споменик све мање у свакидашњим приликама бива изрека, пословица и сличног бламирања. Све може да стане у једну ускличну реч. Понекад у једно или два отегнута слова. Брзо се смара, мисли, џоња и говори. Свако одлагање је опасно за шљакање и профит. У састављању до бола паметних реченица нико се није обогатио. Држе се за језик пик и трик, на путу су тренд и бренд. Нема више леле и куку. Све је вау и јеес!
И шта се, после свега, у српској књижевности 2007. године догодило?
Матија Бећковић је напокон нашао одмену. Досадило му да пише антологијске песме и поеме, јер су Срби у двадесетом веку саставили и објавили мало више од две хиљаде антологија, од којих тек три-четири нису ћаос. Не може више поднети да га у пуним салама слушају, да плаћају улазнице да чују како говори стихове, не може га нико жив наватати да негде оде, узме књигу међу прсте, и почне казивати стихове, песник, глумац и редитељ одједном, да говори из груди, пропињући се помало на прсте а сасвим на речи од којих слушаоцима остају отворена уста. Зато је нашао млађега. Дао му реч. Пустио да говори без длаке на стиху, да шмеле призна како је данас језик подетињио. Решио да се тако подмлади и решење добио, црно на бело, у књизи Кад будем млађи. Решење о подмађивању му је издала Матица, српска најстарија издавачка кућа.
Има нешто важније и од речи што је Песника на толико доћеривање навело. У питању је борба за голи опстанак. То сваконоћно слушамо, гледамо и у новинама читамо, јер смо књиге оставили за други пут. То су као врапци на жици начестане поуке како ћемо да једемо, како ћемо да спавамо, да ходамо, да се чувамо соли и хлеба (онога у шта смо се, соли ми и хлеба, некад клели), како да грдни умакнемо од сваке коцке шећера, како да се волимо (јер нам ничије поуке нису потребне како да се не волимо), како да вежбамо, дишемо и, да прекратим, како да идемо у живот да нам се и он не би прекратио. Као да раније нико и нигде није живео, нити му је падало на ум тако нешто, као да су нам помрли сви преци пре но што су се родили, као да нико није никога пазио, хранио и лечио, као да је све било пепео и трун. Сада видимо, јасно као на длану за погађање судбине и нервних завршетака за масирање, да су они, неуки и некадашњи, који су сами од себе, као ровачко камење, без икаквих упутстава, спонтано деверали по сто и кусур година чиста антипропаганда правилне исхране, џогирања и ударања трбушњака, варења, употребе прополиса с боквицом, первива, пробиотика и осталих натуралних медикамената одакле расту речи – три пута дневно, пре или после јела, чувати на тамном месту и собној температури, на кашичицу узимати и уради сам.
Ко до дна испије поему Матије Бећковића Кад будем млађи, ко заврши велику ћеранцију са болештинама и недаћама које вребају као сенћанске птице што слећу на шерлоковски качкет, томе нема фрке, једино му остаје да скине и одигне капу Песнику што је, коначно, написао књигу за сваку приземљушу и солитер, која се може узимати прашак по прашак, као прописани лек за све што нас је мислим оно снашло. Ко потроши прво паковање, мора одмах набавити ново, не сме прекинути читање, неће бити вајде. А може и ред по ред као из нарочитог романа, зрно по зрно, без житарица не може ни роман, о витешкој борби с целулитом и осталим колаборационистима, као смртна пресуда свему што смо невични навикли да узимамо (месо, сир и друге застареле облике одржавања мирољубиве и активне коегзистенције).
Некако је Песник видео, или му је неко рекао, још није доказано, како су нам књижаре и читаонице све празније а клиничке чекаонице све пуније, па је саставио књигу чији се стихови могу подизати са рецептом и без њега. Сигурно су га негде, на неком месту, не могу вам рећи где, хазарски убедили да више нећемо због читања ићи у библиотеке већ у апотеке, да нећемо отварати књиге но упутства из кутија за аспирине, пилуле, масти и остале лекарије не би ли нам све било воздра.
Читање поеме Кад будем млађи јесте дефинитивно кура за подмлађивање. При том ће нам се учинити како у свакој имамо три чисте. Томе је само један услов. Реч мора бити у рукама правог песника. Понајпре ако му је име из наслова књиге Овако говори Матија.

(Увод у читање књиге "Кад будем млађи" Матије Бећковића,
Матица српска, 7. XI 2007)