Jun 12, 2021 Last Updated 1:34 PM, Jun 11, 2021

Књижевна награда „Ленкин прстен“ за 2007.г.

Knjizevna nagrada Lenkin prsten, Srbobran 2007.У петак, 16.новембра 2007. године у Галерији  Дома културе Србобран одржано је прво вече  манифестације „Ленкин прстен“ на коме је приказан филм „Сага о породици Дунђерски“ и представљене песме из ужег избора у извођењу Групе за сценско казивање Дома културе. Након тога је мр. Слободан Бјелица, асистент на Филозофском факултету у Новом Саду промовисао књигу Александра Касаша „Камендин – један од велепоседа породице Дунђерски“.
 
Knjizevna nagrada Lenkin prsten, Srbobran 2007.„Захвалан сам свима онима који моју поезију доводе у везу са стиховима Лазе Костића и са песмом "Santa Maria della Salute",  изјавио је Војислав Карановић, у суботу, 17.септембра 2007. године, примивши од председника Општине Србобран плакету и  „Ленкин прстен“ за најлепшу љубавну песму на српском језику у  2007. години.
Одлуку стручног жирија  образложио је његов председник Иван Негришорац, анализирајући награђену песму „Тунели“.

У одлично организованој манифестацији и сценски пригодној атмосфери  уз врхунског оперског певача Александра Петровића, клавирској пратњи Тамаре Јовичевић и стихова "Santa Maria della Salute" у извођењу Миодрага Петровића, глумца СНП још једном је потврђена бесмртност праве и истинске љубави и „Ленке, која  не би имала готово космичку моћ да није после дугог песничког уздизања прерасла у досад најлепшу љубавну поему српског језика, довршену 3. јуна 1909, године пред песникову смрт, када га је у књижевној вечности одменила Santa Maria della Salute.“

Додели овогодишње награде  присуствовао је и говорио о Ленки Дунђерски и Лази Костићу,  Миро Вуксановић председник Матице српске чији Вам текст у целости преносимо.
 Н.Б.
  
 
Миро Вуксановић
ЛАЗА И ЛЕНКА, УВЕК
 
Један од добротвора Лазе Костића био је и Лазар Дунђерски, велепоседник сентомашки и грађанин новосадски, „творац новосадске позоришне зграде“ и најбогатији Војвођанин свога времена. У његовим раскошним дворцима и одајама нашао је Лаза Костић, после доласка с Цетиња, уточиште и тренутни мир. Преко Дунђерског и свог сабрата Гавре Змејановића, Костић се спријатељио с патријархом Бранковићем и четири године живео у Крушедолу, који га је, како написа својој жени, „издржавао“. Да ли је разлог Костићевог одласка из куће Лазара Дунђерског у манастир била пријатељска брига и прихватање црквених достојника или неко од чланова породице Дунђерских – не зна се сигурно. Ближе смо оном другом, јер неки извори говоре да је песник чуо од кћери свог пријатеља, Ленке, која је била млађа од њега тридесет година, да би се удала само за човека какав је он, Костић.
„Памет ме стегну, ја срце стисну'
утекох мудро, од среће, луд,
утекох од ње – а она свисну“.
Најмлађу кћер свог пријатеља, а касније кума на венчању, Лазара Дунђерског, двадесетогодишњу Ленку, чије име сви знају који тумаче најбољу песму Лазе Костића Santa Maria della Salute, песник „је срео у њеном дворцу на обали Дунава“, у лето 1891. Била је витка и висока, плавоока и плаве косе, лепо одгојена и васпитана. Издвајала се својом добротом и срдачношћу, елеганцијом и достојношћу. Завршила је женски лицеј у Будимпешти и школовала се „у једном вишем женском васпитном дому у Бечу“. Образовање је употпунила знањем страних језика. Добро је говорила француски, немачки и мађарски. Уз то је „свирала у клавир (...) лепо певала, одлазила радо на концерте, у позориште и на забаве...“ Волела је да се бави спортом, била позната и као „одлична јахачица“, па сигурно отуда и нетачне приче да је један пад с коња узрок њене ране смрти.
Исидора Секулић је причала Младену Лесковцу како је у Новом Саду једном видела да седи на кочијама, „на боку, по спортској регули, високо дигнутих и затегнутих дизгина, по женски, усправна и тврда, Ленка Дунђерска“. Волела је да путује. Обишла је Париз и Беч, Пешту и Карлсбад... Мезимица породице Дунђерских имала је трагичну судбину. Последње њено путовање био је одлазак у Беч. Новосадска Застава, у јесен 1895, јавља да је Ленка Дунђерска, „која се бавила у Бечу, овде оболела и за неколико дана испусти(ла) своју невину девојачку душу. Овај је неочекивани удар породицу тим више морао потрести и све познанике изненадити што је покојница била узор здравља, једрине, јачине и лепоте девојке, те је свима омиљена била, а прилике су биле најсјајније те је имала све услове што се пожелети могу, за потпуно сретан и задовољан живот“. Ленка је умрла од тифусне грознице 8(21) новембра 1895, „лицем на Арханђела Михаила, свој рођендан“, пише у Застави. Имала је двадесет и пет година, а умрла је два месеца након венчања Лазе Костића с Јулијаном Паланачком у Сомбору.
На дан Ленкине смрти, Лаза се налазио у Крушедолу. Због неспоразума с пуницом био је напустио њену кућу у Сомбору, али се са женом често дописивао и договарао о условима за повратак.
„Ја сам већ неколико дана у Новом Саду.
Био сам у Сентомашу на погребу Ленкину.
Ни рођена сестра јединица није ми била милија од ње.
Можеш мислити како ми је.
Црн ми је цео свет.“
Тако је Костић писао својој жени Јулијани одмах после Ленкине сахране у Србобрану. Међу папирима и записима песниковим, које је сачувао др Радивој Симоновић, а Младен Лесковац поклонио Матици српској, налази се и Ленкина посмртна листа коју је Лаза пажљиво чувао. На Материце је у Крушедолу давао Ленки парастос, а Божић провео код њених родитеља.
Ни у предсмртним својим данима Лаза Костић није заборавио Ленку Дунђерску. Када је пред последњи одлазак у Беч, по наговору лекара и пријатеља Симоновића, написао тестамент, у једној од порука оставља аманет да се од његовог новца даје манастиру Крушедолу хиљаду круна да се „сваке године чита молитва за спас душе“ Ленке Дунђерске на годишњицу њене смрти. Знамо да је та његова жеља поштована. О начину уплате поменуте суме новца писала је сомборска Слога у 27. броју за 1912. Занимљива је и прича како је Лаза од Уроша Предића наручио Ленкин портрет. Било је то за десетогодишњицу њене смрти.
Сви подаци које смо саопштили довољно јасно говоре о посебној, изузетној, наклоности Лазе Костића према Ленки Дунђерској. Многи ту наклоност називају љубављу. Да ли су постојале обостране љубавне жеље истовремено – тешко се може у чистим детаљима приказати. Постоји, додуше, занимљив податак који је 1923. саопштио Светислав Стефановић, Костићев пријатељ и преводилац Шекспира. Он у предговору Антологије Костићевих песама пише:
„Млада и лепа кћи Дунђерскога (...) требала се удати за неког богаташа. Напрасно се разболела и умрла. Из мог ђачког доба у Н. Саду сећам се да се говорило да се отровала јер се није хтела удати за намењеног јој младожењу. После сам слушао и верзију о њеном пријатељству и симпатијама за Костића, и о његовој позној више но пријатељској љубави за њу... Једном, приликом једног од наших састанака у Бечу, дошли смо, не сећам се више како, на ту тему! Костић ми је тада причао о том свом позном платонизму. Сећам се да је говорио о једној сцени, када је госпођица Л. Д. имајући да се реши на брак, на његово болно изненађење, изјавила му да би се могла удати само за човека таквог као он. Та га је исповест нагнала била да се уклони из куће“.
Ако се ово Стефановићево сећање упореди с описом у Костићевом дневнику о сну из 11. октобра 1903, где се говори о Лазином првом сусрету с Ленком, лако је запазити сличност околности. Каква су Ленкина осећања према песнику била можемо лепо наслућивати, а о Лазиној оданости Ленкиној лепоти у стиховима и болним записима читати.
По одласку из куће Дунђерских, Костић је у Крушедолу 1892. написао песму „Госпођици Ленки Дунђерској у споменицу“. Песму је објавио за Ленкина живота, у Нади, две године касније.
„Али кога мајка роди
те му судба тако годи
да је вредан тој дивоти?“
Тако, у изврсној пригодници, сетној, носталгијом исписаном, означава Костићев поход у откривање „вечитог женског“ и идеалне драгане која личи Лаури и Беатричи, али ниједна од њих није, већ једноставно постаје наша обухватна метафора – Ленка. У том поетски највишем тражењу и добијању Костић полази од стварног, животног, лирског укрштања сетне наде и веселости, белине и сенке, чиме потврђује постојаност петраркистичког тренутка – разговора с Ленком о њеној удаји за другог, када му је она казала своју искреност. О таквом тренутку, неколико година касније, 1904, у опису сна, поручивао је песник својој Ленки:
„Сјајна од младости и лепоте, више плава но што си била, златасто плава, готово прозрачна, гледала си ме оним погледом пуним жеље, обећања и преданости, оним погледом који храбри, зове, скоро провоцира, погледом којим си ме гледала на овом свету свега једном, у тренутку који се памти целу вечност, кад си ме гледала мислећи да Те не видим. О, тај несамртни поглед! Тај непресушни извор жеља, које је судба осудила да остану незасићене на овом свету!“
Такву је у последњим годинама живота Лаза Костић веома често снивао Ленку Дунђерску. Почела му је „долазити“ у сан годину након смрти, 1896. Писао је о томе у свом дневнику, у нарочитом сановнику, годинама, тајно, на француском језику. Своје записе је чувао закључане.
Лаза је пажљиво описивао само оне доживљаје из сна када је виђао Ленку, или су били у вези с њом, на тај начин бранио самог себе од духовних поремећаја. Писање о тајној љубави, иако кришом и на нематерњем језику, значило је и спасавање од потпуне депресије. Отуда је у његовим записима стална превелика жеља да му Ленка поново „дође“ у сан. Он је био убеђен да она  з а и с т а  постоји на оном свету и да му  с т в а р н о   д о л а з и   у сан. Ленка му се јавила први пут на железничкој станици у Новом Саду да га загрли и испрати пред један од његових честих одлазака. Одмах потом, исте године,  чуо  је њене кораке у приземљу женине куће у Сомбору. То је био „први знак којим ми је наговестила постојање на оном свету, и што је допустила да то и моја жена чује, да не би могло бити никакве сумње у то“. Отуда је довољно јасно зашто се у последњим годинама живота није плашио смрти, штавише – прижељкивао је да што пре умре. Лаза у свом „сановнику“ ословљава Ленку као да је жива, теши је и обећава јој заједнички живот и онда када пише кратке коментаре уз свој записник о сну. Поручује јој да га неће дуго чекати. Надао се и веровао да ће умрети 1908. „Буди мирна, мила душо! Само три године имаш да чекаш, па и то, ако ми је врач тачно прорекао“, писао је у лето 1905. Свесно је ишчекивао тренутак смрти као избављење и одлазак у небеска уживања. Ленкин нестанак и са њом неостварена љубав остали су као наизменичне струје у Лазиној свести и заносу.
Ленка Дунђерска у Костићевим сновима мења лик, искушава га и показује љубав, примиче се и нестаје, љуби га и интимно му је блиска, а на крају је спремна да ступи с њим у брак. Прича о тим преображајима чини својеврстан и чудан љубавни роман, у одломцима сна, у лирским фрагментима, чија се повезаност открива пажљивим читањем Лазиног дневника. То нас уверава да је већина Лазиних записа о сновиђењима сачувана и да је описивао догађаје из сна само онда када би у њима сретао Ленку и сазнао нешто ново о њој.
Ипак, цела оваква Костићева казиванка била би само сасвим поетична успомена, примали бисмо је као елегију која је ретка, слична црнокрилим птицама које слећу на србобранску капелу Дунђерских, изнад Ленке, али не би имала готово космичку моћ да није после дугог песничког уздизања прерасла у досад најлепшу љубавну поему српског језика, довршену 3. јуна 1909, годину пред песникову смрт, када га је у књижевној вечности одменила Santa Maria della Salute.

(Беседа на уручењу Ленкиног прстена, Србобран, 17. XI 2007)
 
Knjizevna nagrada Lenkin prsten, Srbobran 2007.
Knjizevna nagrada Lenkin prsten, Srbobran 2007.