Dec 06, 2019 Last Updated 12:57 PM, Dec 6, 2019

Ивану Негришорцу награда "Ленкин прстен"

Жири за доделу "Ленкиног прстена", награде за најбољу љубавну песму, који је радио у саставу: др Зоран Ђерић (председник), др Драгана В. Тодоресков (чланица) и Биљана Пушкар (чланица), на последњој седници, 7. новембра 2019. године, одлучио је да награду за најбољу љубавну песму 2019. године, "ЛЕНКИН ПРСТЕН" добије песма "Ко је то у нама?", Ивана Негришорца, песника из Новог Сада.

Саопштење жирија:

Одлука је донета већином гласова (трећи члан Жирија, др Драгана В. Тодоресков, уздржала се од гласања). Уручење награде је 16. новембра 2019. године, у 19 часова, у Србобрану, у згради Малог позоришта.

Према пропозицијама, у конкуренцији су биле све песме љубавне тематике, које су биле објављене у периодици, односно у посебним књигама, између два додељивања награда, од 17. новембра 2018. до 7. новембра 2019. године. Награђена песма објављена је у Летопису Матице српске, Год. 195, Књ. 503, св. 6, Јун 2019, стр. 765-766.

Иван Негришорац је рођен 1956. године у Трстенику. Живи у Новом Саду. Предаје на Филозофском факултету теорију књижевности и креативно писање поезије. После завршетка студија, више година живео је као професионални писац. Магистрирао је 1991, докторирао 2003. Био је лектор за српски језик на Мичигенском универзитету (САД), Радио је као драматург у Драмском програму Радио Новог Сада. Био је асистент на Филозофском факултету у Нишу, потом у Новом Саду. Био је секретар Матице српске, главни и одговорни уредник Летописа Матице српске, а сад је председник одбора Српске енциклопедије (од 2008) и председник Матице српске (од 2012).

Пише поезију, прозу, драме, студије и књижевну критику. Објавио је 15 песничких књига (међу њима су три у којима су изабране и нове песме): Трула јабука (1981, награда „Горан“ за младе песнике), Ракљар. Желудац (1983), Земљопис (1986), Абракадабра (1990, награда Друштва књижевбика Војводине за књигу године), Топло, хладно (1990), Хоп (1993), Везници (1995, награда „Ђура Јакшић“), Прилози (изабране и нове песме, 2002), Потајник (2007, 2011, „Змајева награда“), Светилник (2010, награде „Бранко Ћопић“, „Раде Драинац“, Жичка хрисовуља и Грачаничка повеља), Камена чтенија (2013, 2014, награде „Меша Селимовић“, Печат времена, Печат вароши сремскокарловачке, Велика базјашка повеља и Повеља Мораве), Чтенија (изабране песме, 2015), Матични млеч (2016), Изложба облака (изабране и нове песме, 2017, награда „Деспотица Ангелина Бранковић“, „Златни крст кнеза Лазара“) и Огледала Ока Недремана (2019). Објавио је роман Анђели умиру (1998). Радио драме Фреди умире (1989) и Куц-куц (1990). Позоришне драме Истрага је у току, зар не? (2000, 2007) и Видиш ли свице на небу? (2006, награда Унирекса за драмски текст). Критичке студије: Легитимација за бескућнике. Српска неоавангардна поезија: Поетички идентитет и разлике (1996), Лирска аура Јована Дучића (2009), Истрага предака: Искушења колективног и индивидуалног опстанка (2018, награда „Слободан Костић“ и специјална награда Сајма књига у Вишеграду).

Песме су му превођене енглески, руски, немачки, француски, мађарски, румунски, словеначки, словачки, русински, македонски, чешки, грчки и кинески језик, а књиге преведених одабраних песама објављене у Темишвару (2014), Братислави (2017), Москви (2017) и Солуну (2018).

Песма "Ко је то у нама?“ је посвећена Мињи, in aeternum (заувек, на векове). Ако знамо да је у питању песникова, недавно преминула, супруга, са којом је живот градио „као кућу“, а градиво им је била вера, нада и љубав, онда ће нас ова песма дирнути још снажније и потресније. Годинама стрпљиво, заједнички, негујући, како то песник метафорично примећује, опеке, малтер и креч сачињене од вере, наде и љубави, они су саградили заједнички живот. А онда, прераном смрћу једног од њих двоје, све је доведено у питање. Иако песнички субјект, у једном тренутку, запада у „свето посрнуће“, његова вера, нада и љубав враћају га у дом, који су заједнички изградили, у оно што је неговао у дубини душе, у ризницу коју је дубоко у себи држао скривену.

Песник признаје да своју драгу и даље осећа, „ту негде око себе, још више у себи“, да и даље чује њен шапат, који га подсећа на дом. „Напорно је све то, али је радосна ова узвишена свечаност мртвих и живих!“. Признаје и то да је свестан граница између ова два света, али не жели да је призна:

Али ја је не упознах, ја је у заносу газим

Свакога трена:

 

Ово сам

Ја, ово си ти!

Ово си ти,

Ово си

Ја!

Какво финале! Достојно Лазе Костића и његове величанствене химне о Ленки. И наш песник се са својом драгом сусреће у сну, ту „где све разлике ћуте“, „као у некој брижљиво скривеној ризници!“, и проналази оно што никада неће изгубити – своју веру, своју наду и своју љубав. Миња, којој су ови надахнути стихови посвећени, остаје тако заувек са њим, у сну као на јави, а на јави као у сну. Подсетимо се, песнички субјект не признаје границе између живота и смрти, између јаве и сна, између Ја и Ти.

Иван Негришорац, не само овом песмом, коју је посветио својој великој љубави, Мињи, већ и другим разлозима које знамо или само претпостављамо, заслужује да стави "Ленкин прстен" и окити се наградом за најбољу љубавну песму. Честитамо!

 

Службени лист